Doživljaj osećanja krivice vidim kao jedan oblik odbrambenog mehanizma. To je jedan zid koji je teško probiti. Zamislimo ogromno nebesko telo koje pada na našu planetu. Može se, donekle, poistovetiti sa sadašnjom situacijom ili je ovo poređenje preterano? Kakogod, razlika je ta što u zamišljenom slučaju ne bismo imali izbora, a u ovom sadašnjem, obeleženom epidemijom, izbora naizgled imamo. Faktor sreće je takođe bitan u nemirnim vremenima, kao što je uvek i bio. Ali oprez je važniji od svega.
Problem krivice se pojavio sada, kada osećamo nadolazeću opasnost i svesni smo da mnogo toga nije u našoj moći. Postajemo svesni da ne možemo da kontrolišemo situaciju, kao što u potpunosti nikada i nismo mogli. I onda, šta nam ostaje? Da na nesvesnom nivou osetimo krivicu kao kompenzaciju za nemoć koju doživljavamo. Ovaj nesvesni proces je potpuno spontan i prirodan. Međutim, ne možemo mešati prisutsvo osećanja krivice sa odgovornošću i opreznošću. Ne treba ih dovoditi u vezu. Treba raskrinkati vezu između njih, ukoliko ona postoji, kako bi krivica mogla da se manifestuje u neku konstruktivnu aktivnost, a opreznost da slobodno i samostalno obavlja svoju funkciju.
Čini mi se da je ovo prvi korak u borbi protiv novonastale situacije, čijeg uzročnika ne želim da spomenem. Da promislimo o njemu sami, svako za sebe.
