Razmišljam o strahu kao o čudesnom biću. Skoro sve vrste umetnosti prikazuju ovu emociju, svaka na svoj način. Pa, opet, za mene on ostaje zagonetka.
Istina je da u mnogim situacijama može da bude upozoravajući znak za neku opsanost, ali isto tako i lažni sugnal. Pokazuje crveno kada bi možda trebalo da pokazuje zeleno. Ponekad se lažno predstavlja kao neka druga emocija. Postoji i onaj koji se useli u naše telo kao posledica određenog zbivanja, a onda, čak i kada ta opasnost prođe, on ne želi da ode. Šćućuri se i sedi tu u nama, u nekoj našoj zabačenoj odaji. Vremenom ta odaja postane toliko hladna da se naš strah pretvori u led. Osećamo da odnekud dolazi hladnoća, ali nam nije jasno odakle. Severac duva na sve strane. Vrlo je važno da ne izgubimo ključeve ove odaje. Šta to znači? To znači želeti otključati vrata. Želja je ključ.
Ovo me podseća na priču o džinu koji je sagradio zidove oko svoje bašte, kako se deca ne bi igrala u njoj. U ograđenoj bašti je cele godine vladala zima. Džin shvata da proleće ne dolazi u njegovu baštu zbog njegove sebičnosti, zbog toga što ne dozvoljava deci da se igraju u njoj, i zatim ruši zid.
Tako je i sa našom odajom. Treba se odreći svoje potrebe da je sebično krijemo...Izađimo u susret radoznalosti deteta u sebi, njegovoj potrebi da se igra i da istražuje. Tako ćemo otvoriti vrata nekim toplijim vetrovima.
