Te nedelje se na bioskopskom platnu prikazivao žanr u domenu psihološkog trilera. Nepokolebljiva sila me je uzela za ruku i odvukla u bioskop iako sam u nekom kutku svoje duše osećala strepnju.

Tek što sam kročila u salu, telom mi se razliše prvi talasi nelagode koji su nagnali moj um da proanalizira situaciju. Prva nelogičnost koja mi je zaljulala tlo pod nogama bila je izazvana shvatanjem da je u publici mnogo više dece nego odraslih. Deca su, puna entuzijazma i uzbuđenja, očekivala dobru zabavu. Na njihovim licima se mogla očitati spremnost. Blagi šok je prostrujao mojim telom od saznanja da će očekivanje ove dece biti surovo iznevereno. Zatim su se pojavili prvi nagoveštaji želje da pobegnem. Dvoumila sam se oko toga da li da zauzmem sedište pored prolaza, kako bih lakše napustila salu, ili ono koje mi ulaznica nalaže. Odlučila sam se da ispoštujem red i numeraciju na ulaznici.

Ono što je usledilo na bisokopskom platnu nimalo nije bilo oličenje reda. Slike nasilja u različitim oblicima smenjivale su se jedna za drugom, praćene preglasnim bioskopskim ozvučenjem. Moje sedište se zaljulalo poput čamca na uzburkanom moru, a talas znoja oblio je moje telo. Srce mi je bubnjalo u grudima. Trudeći se da isprati ritam smenjivanja filmskih slika, moj dah je postajao sve brži. Publikom se razlegao usiljeni smeh dece koja su došla sa predubeđenjem da će biti smešno. Da li smo svi zajedno bili na nekom rolerkosteru? Tek, bisokopska sala mi se zavrtela oko glave.

Pomislila sam da ustanem i odem, ali me je nemoć povukla nazad. Nisam imala snage da ustanem i narušim red u publici. Tih nekoliko koraka činilo mi se nemogućim. U momentu kada sam pomislila da ću se onesvestiti, suočena sa toliko prepreka, bura osećanja se neprimetno stišala. Kao da je čitav ovaj haos zaustavio neki dirigent jednim odsečnim pokretom ruke.

Pronašla sam uporište u samoj sebi. Shvatila sam – možda sam baš zahvaljujući minimalnom kretanju, prepuštanju i čekanju da bura prođe uspela da se dočepam obale. Dečji smeh je postajao sve tiši.